Oči su jedan od temelja za uspostavljanje kontakta između ljudi. One su jedan od organa koji imaju najveću emocionalnu snagu, što im daje jak komunikacijski potencijal. Očna mimika je izuzetno bitna za prepoznavanje suptilnih poruka komunikacije kao što su emocionalna stanja drugih osoba i samog sebe, u okviru čega su bitne i subliminalne poruke. Manje je poznato da je očna mimika osnova optimalne mentalizacije, odnosno procesa kojim sagledavamo psihološke mehanizme samog sebe spolja, putem metapozicije, a drugog čoveka iz pozicije njegove unutrašnje realnosti. Bolest očiju smanjuje komunikaciju s okolinom i zato navedeno ima i psihičke implikacije. Smanjenjem funkcije očiju ili njenim gubitkom aktiviraju se drugi oblici komunikacije, koje osoba tek treba da razvija.

Za razliku od nekih drugih, skrivenih organa, kao što su bubrezi ili jetra, oči su stalno u fokusu pažnje, a naš unutrašnji psihički doživljaj mnogo je izraženiji nego za neke druge organe u telu. Brojne emocije izražavaju se putem očiju. Kroz oči idu i suze, što je jedan od jačih načina izražavanja emocija, kako tuge tako i radosti. Oči su naš prozor u svet i zato je bitno brinuti se za njih jer tako čuvamo i psihički sklad.

Poznata je izreka da su „oči ogledalo duše“, ali istina je, zapravo, mnogo više od toga. Ako postoji naglašen problem sa zdravljem očiju, osoba može pribegavati psihološkim mehanizmima odbrane kao što su povlačenje, izbegavanje i premeštanje, kada težak emocionalni sadržaj premesti na drugi nivo, koji joj je manje bolan. Nelagoda koju stvara problem s očima može dovesti i do socijalnog povlačenja, a ako takva ponašanja traju duže, u osnovi može biti emocija sramote, i to u svojoj lošoj, onesposobljavajućoj formi. Očima se uspostavlja kontakt s okolinom, a sramota podstiče skrivanje od pogleda okoline. Posledica može biti i jak pad samopouzdanja.

Psihodinamička istraživanja naglašavaju važnost razlikovanja osećanja sramote od osećanja krivice. Pritom sramota ide više putem vizuelnih kanala – primer je crvenilo lica kao popratna pojava – dok krivica ide više kroz auditivno. Sramota je po psihodinamičkoj formulaciji teža od krivice jer pogađa celu ličnost, a krivica je u vezi s ponašanjem, dakle nije pogođena cela ličnost. Činjenica da bolesti očiju mogu biti povezane sa sramotom ukazuje na jasne negativne posledice koje ostavljaju na psihu te osobe.

Izreka „U strahu su velike oči“ odražava fiziološki, prirodni odgovor očiju na doživljaj straha.

Neuronaučnik Žozef E. Ledu je u knjizi „Emocionalni mozak“ i seriji svojih radova opisao važnost interakcije moždanih puteva za emocionalno funkcionisanje. Informacije o strahu dolaze delimično preko očiju. Senzacije straha, koje se zasnivaju na spoljašnjim faktorima ugroženosti, prenose se s nivoa očiju na nivo specifično organizovanih moždanih struktura kao što je talamus. Čulne informacije idu dalje u dva smera. Donji je onaj prema oblasti amigdale, delu mozga odgovornom za ekspresiju jakih emocija i anksioznosti, a gornji smer je onaj prema frontalnim oblastima mozga. Kao što postoje dva puta, donji (brži, subkortikalni) i gornji (sporiji, kortikalni), tako postoje i suprotstavljeni delovi psihe u formi nesvesnog i svesnog.

Upravo ta razlika u brzini moždanih puteva bitna je za objašnjenje reakcije na spoljašnju pretnju. Krajnji oblik straha naziva se preplavljenost i karakteriše ga dubok osećaj nelagode, koji se onda reflektuje i na nivou promenjene očne funkcije. Zato se kroz tehnike relaksacije radi na smanjenju lošeg unutrašnjeg osećaja, koji je usko povezan i s telesnim funkcijama, kao što su ekspresija i funkcionalnost očiju.

Odnosi svesnog i nesvesnog odražavaju temeljnu polarizaciju u psihi čoveka, večnu borbu zbog koje je život pun izazova i često nepredvidiv (odraz dominacije nesvesnog). Amigdala je bitna za procenu spoljašnje opasnosti, a s obzirom na veliku brzinu obrade informacija (u odnosu na kortikalne strukture), ona šalje informacije o opasnosti pre nego što svesni deo psihe to prepozna. Pre nego što shvatimo suštinu opasnosti, naše telo reaguje hormonskim odgovorima i telesnim reakcijama koje služe za odbranu od spoljašnjeg stresa i ugroženosti. Kada opasnost prođe, telo i psiha se vraćaju u prvobitno stanje. Nije dobro da stresni podsticaj bude konstantno i dugotrajno prisutan jer se organizam iscrpljuje, kako fizički tako i psihički. Hronični stres visokog intenziteta stvara predispoziciju za tzv. psihosomatske reakcije, a zdravlje se višestruko narušava.

Usklađenost komunikacijskih puteva između amigdala i prefrontalnog korteksa stvara uslove za smanjenje strahova i anksioznosti, kao i psihičku stabilnost. Ulogu amigdale reguliše druga moždana struktura, koja se zove hipokampus. Hronični stres oštećuje hipokampus (smanjuje njegovu veličinu) tako da slabi regulaciju amigdale, koja onda preterano radi i stvara osnovu za visok nivo anksioznosti.

Oči su u kontekstu doživljaja straha i anksioznosti bitne jer odražavaju emocionalna stanja tako što šalju poruku okolini. Psihička smirenost ogleda se u mirnom pogledu, a strah koji je izvan kontrole direktno utiče na očnu mimiku, koja postaje izmenjena i odražava stanje psihičkog nemira. Oči i psiha su dva višestruko povezana sistema i kada su usklađeni, naše gledanje prema budućnosti je opušteno, kako na realnom, fizičkom planu tako i simbolički (psihološki).

Očima je potrebna svetlost da bi funkcionisale, a svetlost psihološki simbolizuje svesnost. Samo potpun doživljaj pruža osnovu optimalnog zdravlja. Treba paziti da u vremenima brzog životnog tempa ne postanemo rascepkani u proceni bitnih stvari u životu, kao što je zdravlje. Ako naglasak stavljamo samo na uski segment psihičkog ili samo na uski segment fizičkog funkcionisanja, često zanemarimo celovitost nas kao ljudi. Procesima učenja tokom celog života širimo svoje vidike i borimo se protiv fragmentarnog pristupa koji može postati štetan za naše zdravlje.

• Podsticati osećaj zahvalnosti u sebi (za sve dobro što imamo) – zahvalnost (koja ima pozitivni predznak) nam pomaže u nošenju sa svakodnevnim stresom i problemima (koji nose negativni predznak).

• Poimanje zdravlja treba da bude potpuno (ima fizičku, psihičku, socijalnu i duhovnu komponentu), a ne fragmentarno – zdravlje uključuje sklad i rezonanciju svih bitnih elemenata ljudske egzistencije.

• Komunikacija s bliskim osobama veoma je bitna – treba raditi na jačanju empatije i dubljeg razumevanja i na smanjenju moralisanja kada su u pitanju problemi drugih ljudi i nas samih.

• Treba nastojati da teške emocije ili probleme pretvorimo u misli – tako im dajemo dodatno simboličko značenje, što onda otvara put za smanjenje istih teških emocija ili problema.

• Zakoni prirode važe za sve ljude – zdravlje znači pronaći meru koju priroda i prirodni zakoni nose u sebi, raditi na ravnoteži svesnog i nesvesnog, na usklađenosti fizičkog i drugih delova ličnosti.

• Odmor je bitan za psihički sklad – užurbani tempo života u zapadnoj kulturi često ne ostavlja dovoljno vremena (između bitnih životnih događaja) za intelektualno promišljanje i psihološku obradu iskustava, a psiha sve pamti (i naplaćuje preko simptoma).

• Subjektivno iskustvo sebe i drugih ne treba umanjivati – ono u znatnoj meri utiče na objektivnu realnost.