Dijabetes je globalni svetski problem. To je česta i ozbiljna bolest koja zahteva dugotrajno i skupo lečenje. Većina obolelih ima tip 2 dijabetesa, koji se u velikoj meri može sprečiti kroz zdravu i uravnoteženu ishranu, redovnu fizičku aktivnost i promociju zdravog životnog okruženja. Oko 60 miliona ljudi u evropskom regionu trenutno živi s dijabetesom, uz tendenciju daljnjeg povećanja broja obolelih u narednih deset godina.

Dijabetes može oštetiti vid usled promena u mikrocirkulaciji oka, kroz pojavu dijabetesne mikroangiopatije i retinopatije. Oštećenja koja se javljaju na očnom dnu su najčešći razlog smanjenja ili potpunog gubitka vida kod dijabetesnih pacijenata. Ove promene mogu zahvatiti i krvne sudove vidnog živca i prouzrokovati različite tipove ishemičke optičke neuropatije. Kod pacijenata s dijabetesom veća je učestalost pojave katarakte i glaukoma koji sami za sebe mogu dovesti do umanjenja vidne funkcije. Ipak, najveći problem kod pacijenata s dijabetesom je pojava dijabetesne retinopatije, koja može prolaziti kroz različite stadijume ukoliko se ne postigne odgovarajuća glikoregulacija i adekvatna terapija od strane oftalmologa. Pojava blaže forme neproliferativne retinopatije znak je za uzbunu i zahteva preduzimanje odgovajućih mera za sprečavanje progresije bolesti. Kod pacijenata s proliferativnom formom dijabetesne retinopatije registruju se ozbiljne promene na očnom dnu sa znacima neovaskularizacije i proliferacije na retini i u staklastom telu.

Dijabetesna retinopatija jedna je od najčešćih ozbiljnih mikrovaskularnih komplikacija dijabetesa. Posle 10 godina trajanja bolesti više od 50 procenata bolesnika će imati neki oblik dijabetesne retinopatije, a 2 odsto će postati slepo. Pojava dijabetesne retinopatije je češća kod pacijenata sa tip1 dijabetesom, ali imajući u vidu da je znatno veći broj pacijenata sa tip 2 dijabtesom, učestalost retinopatije u ovoj populaciji se kreće od 22 do 32 posto. Proliferativna dijabetesna retinopatija i makulopatija su najčešći uzrok slepila kod pacijenata sa dijabetesom. One dovode do ozbiljnih trajnih oštećenja retine i staklastog tela. Smatra se da oko 1,5 posto odraslih sa dijabetesom ima proliferativnu dijabetesnu retinopatiju. Najnovije studije govore da će gotovo polovina pacijenata sa proliferativnom dijabetesnom retinopatijom, koji nisu podvrgnuti odgovarajućoj terapiji, ostati slepa. S druge strane, ukoliko se bolest na vreme otkrije i primeni odgovarajuća terapija u 90 posto slučajeva može se sprečiti gubitak vida.

Svaki novootkrivani pacijent sa dijabetesom zahteva oftalmološki pregled gde će oftalmolog proceniti njegovo trenutno stanje oka i očnog dna i preuzeti dalje praćenje. Kod dijabetesnih pacijenata sa dobrom glikoregulacijom i bez pojave dijabetesne retinopatije redovne oftalmološke kontrole treba sprovoditi jednom godišnje. Kod pacijenata kod kojih je ustanovljeno prisutvo dijabetesne retinopatije oftalmološke kontrole trebaju biti češće – od 3 do 6 meseci. Učestalost kontrola može zavisiti i od životnog doba pacijenata, kao i prisustva udruženih bolesti. Na pojavu prvih simpotoma pogoršanja vidne funkcije pacijent se treba javiti svom oftalmologu bez odlaganja, jer neke komplikacije dijabetesne retinopatije zahtevaju hitnu intervenciju. Pojava simptoma kao što su zamagljenje vida, sektorasti ispadi vidnog polja, pojava bljeskova može biti znak progresije očne bolesti.

Prevencija gubitka vida kod pacijenta sa dijabetesom podrazumeva blisku saradnju oftalmologa i endokrinologa. Sticanje savremenih saznanja o nastanku i uzrocima dijabatesa i pojava novih lekova kojima se postiže dobra regulacija glikemije omogućuju endokrinolozima da se lakše suprostave ovoj podmukloj bolesti. Postizanje dobre i stabilne glikoegulacije je prvi preduslov za sprečavanja komplikacija u očima. Paralelno sa tim, od izuzetno velikog značaja je i regulacija arterijske tenzije, lipidnog statusa, prekomerne težine i aktivnost pacijenata. Ukoliko su se pojavila oštećenja na očnom dnu u vidu dijabetesne retinopatije, to će značiti da oftalmolog mora da leči posledice neuspešne regulacije dijabetesa. I pacijenta i oftalmologa čeka ozbiljna i dugotrajna borba da bi se sprečio gubitak vida.

Oralna primena angioprotektivnih lekova, vitamina i suplemenata može imati opravdanja, ali je najčešće nedovoljna. U većim oftalmološkim ustanovama ove kontrole trebalo bi da obavljaju posebno edukovani oftalmolozi u kabinetima za laserfotokoagulaciju. Pravovremenilaserski tretman kod većine pacijenata može sprečiti progresiju bolesti. Sektorasta ili panretinalna laserfotokoagulacija je od izuzetnog značaja kod pacijenata sa proliferativnom dijabetesnom retinopatijom i razvijenim formama neproliferativne retinopatije. Po nekim iskustvima, ukoliko se uradi na vreme, laserski tretman smanjuje mogućnost gubitaka vida u 65 do 96 odsto slučajeva.

Kod pacijenata sa proliferativnom formom dijabetesne retinopatije i prisutvom dijabetesne makulopatije u poslednje vreme sve češće se pimenjuje Anti VGF terapija. Ovi savremeni lekovi koji se daju intravitrealno imaju sposobnost zaustavljanja procesa proliferacije krvnih sudova i na taj način sprečavaju progresiju bolesti. Kod pacijenata sa izraženim formama dijabetesne makulopatije može se primeniti intravitrealna aplikacija kortikosteroida.

U slučajevima poodmakle bolesti sa krvarenjima u staklastom telu, znacima proliferacije i trakcione ablacije retine neophodna je primena vitreoretinalne hirurgije, koja se sprovodi u klinikama koje imaju posebno za to obučene kadrove. Prevencija, rano otkrivanje dijabetesa i pravovremeno registrovanje prvih promena kao znak dijabetesne retinopatije pravi su način i put da se spreče komplikacije u očima koje mogu dovesti do trajnog gubitka vida.